вожделѣ́ніе
вожделѣ́нїе [вожделение]
od ‹Во(з)ж(д)ѣ́ленїе› вожделение, сильное желание
Дч* ‹вождѣле́нїе› сущ. (греч. ἐπιπόθησις) — сильное желание. Се́ бо сїѐ са́мое, є҆́же по бз҃ѣ ѡ҆скорби́тисѧ ва́мъ, коли́ко содѣ́ла въ ва́съ тща́нїе; но ѿвѣ́тъ; но негодова́нїе, но стра́хъ, но вожделѣ́нїе, но ре́вность, но ѿмще́нїе (2 Кор. 7, 11□).
Фл ‹Вожделение›, (‹вожделание› — совр. нет). ▸ Сильное желание; чувственное влечение. ◂ Пат. Печ., 102.
Алекс ‹вожделѣ́ніе›, злое хотѣніе, желаніе, похоть, похотѣніе.
САР-1 ‹Вожделѣ́ніе›, и ‹Возжела́ніе›. нія. с. ср. Сл.
Сильное желаніе чего.
‹Удовлетворять своимъ вожделѣніямъ›.
→САР-1 т.2, с.1091
чс 30 АП=1 АПБ=1 СлП=1 Мол=1 Проч=16
gr вожделѣ́ніе: S,n,inan; sg,nom/acc