дꙋга̀

дꙋга̀ [дуга]

od радуга

Сд радуга, τόξον, ἶρις: дꙋгꙋ̀ мою̀ полага́ю во ѻ҆́блаце, и҆ бꙋ́детъ въ зна́менїе завѣ́та вѣ́чнагѡ междꙋ̀ мно́ю и҆ земле́ю Я кладу радугу Мою в облаках, и будет она знаком вечного договора между Мной и землей (Быт 9,13); и҆ бѣ̀ дꙋга̀ ѻ҆́крестъ престо́ла подо́бна видѣ́нїемъ смара́гдови и радуга была вокруг престола, по виду похожа на изумруд (Откр 4,3).

Дч* ‹дꙋга́› сущ. (греч. τόξον) — радуга. Дугу мою полагаю во облаце, и будет в знамение завета вечного между мною и землею (Быт. 9, 13).

чс 7 ВЗ=2 АП=2 ТрП=2

gr дуга́: S,f,inan; sg,nom