и҆стиннолю́бецъ
и҆стиннолю́бецъ [истиннолюбец]
Фл ‹Истиннолюбец› (?)истинолюбец. Совр. нет. ▸ Тот., кто любит истину. ◂ Гр. Наз. XI в., 226.
чс 1 Проч=1
gr истиннолю́бецъ: S,m,anim; sg,nom
и҆стиннолю́бецъ [истиннолюбец]
Фл ‹Истиннолюбец› (?)истинолюбец. Совр. нет. ▸ Тот., кто любит истину. ◂ Гр. Наз. XI в., 226.
чс 1 Проч=1
gr истиннолю́бецъ: S,m,anim; sg,nom