помета́ти

помета́ти [пометати]

od бросать

Сдпомета́ти (помещꙋ̀)бросать, προσρίπτω: и҆ на ѻ҆́гнь помета́емъ, и҆ ѕверє́мъ дае́мъ, досточꙋ́дне и в огонь бросаемый, и (хищным) зверям отданный, воистину чудный (ап. 21 стх Гв 2).

Св ‹помета́ти, поместѝ› — вычищать, выметать; отсюда пометен — выметен, вычищен (Мф. 12, 44; Лк. 15, 8).

Дч* глаг. 1) мести, подметать; 2) бросать, метать. ка́ѧ жена̀ и҆мꙋ́щи де́сѧть дра́хмъ, а҆́ще погꙋби́тъ дра́хмꙋ є҆ди́нꙋ, не вжига́етъ ли свѣти́лника, и҆ помете́тъ хра́минꙋ (Лук. 15, 8). Не дади́те ст҃а̑ѧ псѡ́мъ, ни помета́йте би́сєръ ва́шихъ пред̾ свинїѧ́ми (Матф. 7, 6).

Алекс ‹помета́ти›, бросать, вергать. Матѳ: 7. 6.

Алекс ‹помета́ти›, таю, еши, мести, обметать. Лук: 15. 8.

чс *

gr помета́ти: V,ipf,tran; :