помета́ти
помета́ти [пометати]
od бросать
Сд ‹помета́ти (помещꙋ̀)› бросать, προσρίπτω: и҆ на ѻ҆́гнь помета́емъ, и҆ ѕверє́мъ дае́мъ, досточꙋ́дне и в огонь бросаемый, и (хищным) зверям отданный, воистину чудный (ап. 21 стх Гв 2).
Св ‹помета́ти, поместѝ› — вычищать, выметать; отсюда пометен — выметен, вычищен (Мф. 12, 44□; Лк. 15, 8□).
Дч* глаг. 1) мести, подметать; 2) бросать, метать. ка́ѧ жена̀ и҆мꙋ́щи де́сѧть дра́хмъ, а҆́ще погꙋби́тъ дра́хмꙋ є҆ди́нꙋ, не вжига́етъ ли свѣти́лника, и҆ помете́тъ хра́минꙋ (Лук. 15, 8□). Не дади́те ст҃а̑ѧ псѡ́мъ, ни помета́йте би́сєръ ва́шихъ пред̾ свинїѧ́ми (Матф. 7, 6□).
Алекс ‹помета́ти›, бросать, вергать. Матѳ: 7. 6□.
Алекс ‹помета́ти›, таю, еши, мести, обметать. Лук: 15. 8□.
чс *
gr помета́ти: V,ipf,tran; :