сла́дцѣ
сла́дцѣ [сладце]
od охотнее, с более явным удовольствием
Дч* нареч. (греч. ἥδιστα) — с удовольствием. Сла́дцѣ ѹ҆̀бо похвалю́сѧ па́че въ не́мощехъ мои́хъ (2 Кор. 12, 9□).
СЦРЯ нар. Церк. ▸ Сладко, съ удовольствіемъ. ◂ Сладцѣ убо похвалюся паче въ немощехъ моихъ. 2 Кор. XII. 9.□
Фл ‹Сладце›, нар. Совр. нет. ▸ Сладко; приятно, спокойно. ◂ Супр., 2, 152. Усп. сб., 181 в 23.
САР-1 ‹Сла́дко›, по Сл. ‹Сла́дцѣ›. нар.
1) Навкусъ негорько, неостро, некисло, несолоно.
2) *Въ просторѣчіи: слуху приятно.
‹Сладко говоритъ›.
‹Сладцѣ убо похвалюся паче въ немощехъ моихъ›. 2. Кор. XII. 7.□
→САР-1 т.5, с.520
чс 101 АП=1 АПБ=1 МнП=1 МнС=4 МнК=7 Мол=5 Акф=1 Проч=29
gr сла́дкій: A; brev,sg,f,dat/loc|brev,sg,m/n,loc
См| сла́дкїй