спорꙋ́чникъ
спорꙋ́чникъ [споручник]
od поручитель, порука
Дч* сущ. (греч. ἔγγυος) — поручитель, порука. Благода̑ти спорꙋ́чника не забꙋ́ди (Сир. 29, 18□).
СЦРЯ ‹спору́чникъ› ‹а›, с. м. Церк. ▸ Поручившійся вмѣстѣ съ другими по комъ либо. ◂ Благодати споручника не забуди. Сир. XXIX. 18.□
Фл ‹Споручник›. Совр. нет. ▸ Поручитель. ◂ Сир. 29, 18.
чс 3 ТрП=1
gr спору́чникъ: S,m,anim; sg,nom