спорꙋ́чникъ

спорꙋ́чникъ [споручник]

od поручитель, порука

Дч* сущ. (греч. ἔγγυος) — поручитель, порука. Благода̑ти спорꙋ́чника не забꙋ́ди (Сир. 29, 18).

СЦРЯ ‹спору́чникъ› ‹а›, с. м. Церк. ▸ Поручившійся вмѣстѣ съ другими по комъ либо. ◂ Благодати споручника не забуди. Сир. XXIX. 18.

Фл ‹Споручник›. Совр. нет. ▸ Поручитель. ◂ Сир. 29, 18.

чс 3 ТрП=1

gr спору́чникъ: S,m,anim; sg,nom