є҆динодꙋ́шнѣ
є҆динодꙋ́шнѣ [единодушне]
САР-1 ‹Единоду́шно›. въ Сл. ‹Единоду́шнѣ›. нар.
Единомысленно, согласно, вкупѣ.
‹Да единодушно едиными усты славите Бога›. Римл. XV. 6.□
‹Яко стоите во единомъ дусѣ, и единодушнѣ сподвизающеся по вѣрѣ благовѣствованія›. Филипп. I. 27.□
‹Жить единодушно›.
→САР-1 т.2, с.831
ГлтНЗ (μιᾷ ψυχῇ, uno animo) – единодушно. Флп 1:27□ є҆динодꙋ́шнѣ сподвиза́ющесѧ.
чс 7 АП=1 АПБ=1 МнК=1
gr единоду́шнѣ: ADV;