ѡ҆безꙋ́мити

ѡ҆безꙋ́мити [обезумити]


Дч* ‹ѡ҆безꙋмлѧ́ю› глаг. (греч. ἀπομωραίνω) — делаю безумным, лишаю рассудка. ѿимѝ беззако́нїе раба̀ твоегѡ̀, ꙗ҆́кѡ ѡ҆безꙋ́михсѧ ѕѣлѡ̀ (1 Пар. 21, 8).


чс *


gr ѡбезу́мити: V,pf,tran; :