ѡ҆безꙋ́мити [обезумити]
Дч* ‹ѡ҆безꙋмлѧ́ю› глаг. (греч. ἀπομωραίνω) — делаю безумным, лишаю рассудка. ѿимѝ беззако́нїе раба̀ твоегѡ̀, ꙗ҆́кѡ ѡ҆безꙋ́михсѧ ѕѣлѡ̀ (1 Пар. 21, 8□).
чс *
gr ѡбезу́мити: V,pf,tran; :