ѡ҆долѣ́тель [одолетель]
od ‹О҆долѣ́тель› победоносец
Дч* (греч. τροπαιοῦχος) победитель.
Фл ‹Одолетель›, ‹одолитель›, ‹одоленник›. Совр. нет. ▸ Победитель; победоносец. ◂ Микл.
чс 3 Окт=1 ТрП=1
gr ѡдолѣ́тель: S,m,anim; sg,nom