наꙋче́нный
наꙋче́нный [наученный]
Фл ‹Научен(н)ый›, прич. и прил. Совр. нет. ▸ Ученый, образованный; являющийся результатом подстрекательства. ◂ Клоц. 1 а 3. 1 Ездр. 7, 11.
САР-1 ‹Науче́нный›, нная, нное. ‹Науче́нъ›, на̀, но̀. прил.
Наставленный чему.
‹Яже и глаголемъ не въ наученыхъ человѣческія премудрости словесѣхъ, но въ наученыхъ Духа Святаго›. 1. Кор. II. 13.□
‹Сердце научено лихоимству›. 2. Петр. II. 14.□
→САР-1 т.6, с.472
ГлтНЗ ‹наꙋче́нъ› (διδάκτός, edoctus, γεγυμνασμένος, exercitatus) – наученный: приученный, изученный. Мф 28:15□ Ѻ҆ни́ же прїе́мше сре́бреники, сотвори́ша, ꙗ҆́коже наꙋче́ни бы́ша (ἐδιδάχθησαν, erant edocti).
чс 29 МнС=1 Акф=1 Сол=1
gr научи́ти: V,pf,tran; partcp,praet,pass,plen,sg,m,nom/acc
См| наꙋчи́ти