пли́щь
пли́щь [плищь]
od шум, крик, смятение, суматоха, суета
Дч* сущ. (греч. θόρυβος) шум, крик; (θροῦς) то же (1 Макк. 9 39); (τὸ ὀχληρόν) смятение, суета, суматоха. прозѧбѐ ѹ҆кори́зна, и҆ сокрꙋши́тъ ѹ҆твержде́нїе беззако́нника: и҆ не съ пли́щемъ, ни съ потща́нїемъ (Иез. 7, 11□).
Фл ‹Плищ›, ‹плищь›, ‹плищевание›. Совр. нет. ▸ Крик, шум, грохот; смятение; волнение; ропот; бесчиние. ◂ Супр., 305, 1. Изб. 1076 г., 221 об. 13. Прол. Апр., 22.≈
САР-1 ‹ПЛИ́ЩЪ›, ща. с. м. Сл.
Шумъ, крикъ.
‹Воздвигнуша очи свои, и видѣша, и се плищъ›. 1. Макк. IX. 39.□
→САР-1 т.4, с.898
чс 1