покоре́нный
покоре́нный [покоренный]
ГлтНЗ ‹покоре́нъ› (ὑποτεταγμένος, subjectus) – покоренный. 1Кор 15:27□ внегда́ же рещѝ, ꙗ҆́кѡ всѧ̑ покорє́на сꙋ́ть (ὑποτέτακται, все покорил) є҆мꙋ̀, ꙗ҆́вѣ, ꙗ҆́кѡ ра́звѣ поко́ршагѡ є҆мꙋ̀ всѧ̑.
чс *
gr покори́ти: V,pf,tran; °
См| покори́ти