покоре́нный

покоре́нный [покоренный]

ГлтНЗ ‹покоре́нъ› (ὑποτεταγμένος, subjectus) – покоренный. 1Кор 15:27 внегда́ же рещѝ, ꙗ҆́кѡ всѧ̑ покорє́на сꙋ́ть (ὑποτέτακται, все покорил) є҆мꙋ̀, ꙗ҆́вѣ, ꙗ҆́кѡ ра́звѣ поко́ршагѡ є҆мꙋ̀ всѧ̑.

чс *

gr покори́ти: V,pf,tran; °

См| покори́ти