пра́щникъ

пра́щникъ [пращник]


od пращёй вооруженный


Дч* (σφενδονήτης) действующий против неприятеля пращей.


Фл ‹Пращник›. ▸ Воин, вооруженный пращой. ◂ Супр., 509, 28. Суд. 20, 16.


чс 1


gr пра́щникъ: S,m,anim; sg,nom