пра́щникъ [пращник]
od пращёй вооруженный
Дч* (σφενδονήτης) действующий против неприятеля пращей.
Фл ‹Пращник›. ▸ Воин, вооруженный пращой. ◂ Супр., 509, 28. Суд. 20, 16.
чс 1
gr пра́щникъ: S,m,anim; sg,nom