рыда́ти
рыда́ти [рыдати]
САР-1 ‹РЫДА́Ю›, ешь, рыда́ть. гл. д. Сл.
Плачу со вздохами, взхлипывая.
‹Идяше во слѣдъ его народъ многъ людей, плакахуся, и рыдаху его›. Лук: XXIII. 27.□
‹Возопиша плачущееся и рыдающе, глаголюще: горе, горе градъ великій›. Апок: XVIII. 19.□
‹Рыдать по умершемъ›.
→САР-1 т.5, с.234
ГлтНЗ (κόπτεσθαι, plangere; θρηνεῖν, lamentari; ὀλολύζειν, ejulare) – рыдать. Мф 11:17□ пла́кахомъ ва́мъ, и҆ не рыда́сте.
чс 26 ВЗ=1 МнК=3 ТрП=1 Проч=15
См| рыда́ющїй