слꙋга̀
слꙋга̀ [слуга]
od исполняющий волю другого
Дч* ‹слꙋга› сущ. слуга, подчиненный. І҆ꙋ́да ѹ҆̀бо прїе́мь спі́рꙋ и҆ ѿ а҆рхїерє́й и҆ фарїсє́й слꙋги̑ (Иоан. 18, 3□).
ГлтНЗ (ὑπηρέτης, minister; διάκονος, minister; πράκτωρ, exactor; λειτουργός, administer; θεράπων, famulus) – слуга; истазатель; служитель, Мф 5:25□ и҆ сꙋдїѧ̀ тѧ̀ преда́стъ слꙋзѣ̀.
чс 78 ВЗ=1 ЕВ=6 АП=3 АПБ=3 ЕВБ=7 МнП=1 МнО=1 МнС=1 МнК=22 ТрП=4 Мол=1 Тип=1 Сол=2 Проч=1