і҆ꙋде́анинъ

і҆ꙋде́анинъ [иудеанин]


od иудей


Дч* иудей. Бѧ́хꙋ же нѣ́цыи сы́нове ске́ѵы і҆ꙋде́анина а҆рхїере́а се́дмь, и҆̀же сїѐ творѧ́хꙋ (Деян. 19, 14).


Фл ‹Июдеянин›, ‹иудеянин›, ‹июденя›. Совр. нет. ▸ Иудей. ◂ Охр., Л. 13, 6. Усп. сб., 148 в 12–13.


ГлтНЗ (Ἰουδαῖος, Judeus) – Иудеянин, Иудей. Деян 10:28 мꙋ́жꙋ і҆ꙋде́анинꙋ прилѣплѧ́тисѧ и҆лѝ приходи́ти ко и҆ноплеме́нникꙋ.


Дериві҆ꙋде́й


чс 15 АП=4 АПБ=3


gr іуде́анинъ: S,m,anim; sg,nom