ѹ҆коре́ный
ѹ҆коре́ный [укореный]
САР-1 ‹Укоре́нный›, нная, нное. прил.
Упрекнутый; тотъ, кому учинено порицаніе.
‹Сей есть камень укоренный отъ васъ›. Дѣян. IV. 11.□
→САР-1 т.3, с.850
чс 2 АП=1 АПБ=1
gr укори́ти: V,pf,tran; partcp,praet,pass,plen,sg,m,nom/acc
См| ѹ҆кори́ти