ѹ҆коре́ный

ѹ҆коре́ный [укореный]

САР-1 ‹Укоре́нный›, нная, нное. прил.
Упрекнутый; тотъ, кому учинено порицаніе.
‹Сей есть камень укоренный отъ васъ›. Дѣян. IV. 11.
→САР-1 т.3, с.850

чс 2 АП=1 АПБ=1

gr укори́ти: V,pf,tran; partcp,praet,pass,plen,sg,m,nom/acc

См| ѹ҆кори́ти