ѹ҆крада́ти
ѹ҆крада́ти [украдати]
od ‹Ѹ҆крада́ю› обманываю
Дч* ‹ѹ҆крада́ю› глаг. (греч. κλέπτω) — краду, обманыва.; συλλανθάνομαι, забываю. И҆ и҆́де даві́дъ, и҆ взѧ̀ кѡ́сти саꙋ̑ли и҆ кѡ́сти і҆ѡнаѳа́на сы́на є҆гѡ̀ ѿ мꙋже́й сынѡ́въ і҆аві́са галаа́дскагѡ, и҆̀же ѹ҆крадо́ша и҆̀хъ ѿ сто́гны веѳса́ни (2 Цар. 21, 12□).
СЦРЯ ‹украда́ти› ‹да́ю›, ‹да́еши›; ‹укра́сти›, гл. д. Церк. ▸ Красть, похищать. ◂ Украдаютъ отъ нихъ жрецы злато и сребро. Посл. Іерем. 9.
Алекс ‹украда́ти›, даю, даеши, унести, украсть. Мат: 27. 64□. Іоан: 10. 10□.
чс 2 Проч=2
gr украда́ти: V,ipf,tran; inf