грѣ́шница

грѣ́шница [грешница]

САР-1 ‹Грѣ́шникъ›, ка. с. м. ‹Грѣ́шница›, цы. с. ж.
Преступникъ, нарушитель божія закона.
‹Съ мытари и грѣшники ястъ и піетъ›. Марк. II. 16.
‹Ибо и грѣшницы любящія ихъ любятъ›. Лук. VI. 32.
‹Боже милостивъ буди мнѣ грѣшнику›. Тамъ же XVIII. 13.
‹Жена во градѣ, яже бѣ грѣшница›. Лук. VII. 37.
→САР-1 т.2, с.397

ГлтНЗ (ἡ ἁμαρτωλός; peccatrix) – грешница. Лк 1:37 И҆ сѐ, жена̀ во гра́дѣ, ꙗ҆́же бѣ̀ грѣ́шница.

Дерив Женск. к грѣ́шникъ

чс 11 ЕВ=2 ЕВБ=2 ТрП=4 Проч=1

gr грѣ́шница: S,f,anim; sg,nom