грѣ́шница
грѣ́шница [грешница]
САР-1 ‹Грѣ́шникъ›, ка. с. м. ‹Грѣ́шница›, цы. с. ж.
Преступникъ, нарушитель божія закона.
‹Съ мытари и грѣшники ястъ и піетъ›. Марк. II. 16.□
‹Ибо и грѣшницы любящія ихъ любятъ›. Лук. VI. 32.□
‹Боже милостивъ буди мнѣ грѣшнику›. Тамъ же XVIII. 13.□
‹Жена во градѣ, яже бѣ грѣшница›. Лук. VII. 37.□
→САР-1 т.2, с.397
ГлтНЗ (ἡ ἁμαρτωλός; peccatrix) – грешница. Лк 1:37□ И҆ сѐ, жена̀ во гра́дѣ, ꙗ҆́же бѣ̀ грѣ́шница.
чс 11 ЕВ=2 ЕВБ=2 ТрП=4 Проч=1
gr грѣ́шница: S,f,anim; sg,nom