самолю́бецъ [самолюбец]
Фл ‹Самолюбец›. ▸ Себялюбивый человек. ◂ Пч., л. 125.
ГлтНЗ (φίλαυτος, sui amans) – самолюбец: себялюбец. 2Тим 3:2□ Бꙋ́дꙋтъ бо человѣ́цы самолю́бцы.
чс *
gr самолю́бецъ: S,m,anim; :