ѡ҆сꙋ́жденикъ

ѡ҆сꙋ́жденикъ [осужденик]

Фл ‹Осужден(н)ик›. Совр. нет. ▸ Осужденный. ◂ Изб. 1076 г., 224, 11.

Алекс ‹осу́жденикъ›, который осужденъ на мученіе. Соб: 215 на об.

чс 2 МнП=1 ТрЦ=1

gr ѡсу́жденникъ: S,m,anim; sg,nom

См| ѡ҆сꙋ́жденникъ