скита́тисѧ

скита́тисѧ [скитатися]

САР-1 ‹Скита́юсь›, ‹ся›, ешься, та́ться. гл. общ.
Странствую; не имѣя постояннаго жилища перехожу изъ одного мѣста въ другое.
‹И наготуемъ, и страждемъ, и скитаемся›. 1. Кор. IV. 11.
→САР-1 т.5, с.477

ГлтНЗ (ἀστατεῖν, incertis sedibus errare) – скитаться. 1Кор 4:11 До нн҃ѣшнѧгѡ часа̀ и҆ а҆́лчемъ, и҆ жа́ждемъ, и҆ наготꙋ́емъ, и҆ стра́ждемъ, и҆ скита́емсѧ.

чс 2 Проч=2

gr скита́тися: V,ipf,intr,med; inf