ѡ҆блежа́щїй
ѡ҆блежа́щїй [облежащий]
od ‹О҆блежа́щїй› окружающий, стоящий вокруг
Дч* прич. вокруг стоящий, окружающий. толи́къ и҆мꙋ́ще ѡ҆блежа́щь на́съ ѡ҆́блакъ свидѣ́телей (Евр. 12, 1□).
ГлтНЗ ‹ѡ҆блежа́щъ› (περικείμενος, qui circumstet) – обстоящий, окружающий. Евр 12:1□ Тѣ́мже ᲂу҆̀бо и҆ мы̀, толи́къ и҆мꙋ́ще ѡ҆блежа́щь на́съ ѡ҆́блакъ свидѣ́телей.
чс 3 МнК=1
gr ѡблежа́ти: V,ipf,tran; partcp,praes,act,plen,sg,m,nom/acc
См| ѡ҆блежа́ти