и҆зрѣче́нїе
и҆зрѣче́нїе [изречение]
od приговор, осуждение
Сд ‹и҆зрѣче́нїе, и҆зрече́нїе› приговор, осуждение, ἀπόφασις: сїѐ сказа́нїе є҆гѡ̀, царю̀, и҆ и҆зрече́нїе вы́шнѧгѡ є҆́сть, є҆́же приспѣ́ на господи́на моего̀ царѧ̀ вот истолкование его (сна) и таков суд Всевышняго, который выпал господину моему царю (Дан 4,21□); оу҆жѐ ѡ҆мака́етсѧ тро́сть и҆зрече́нїѧ, ѿ суде́й непра́ведныхъ уже обмакивают перо приговора судьи несправедливые (Вел Пт Утр стх ст н); ѽ ко́ль лю́тое и҆зрѣче́нїе, є҆́же согрѣ́шшымъ хо́щеши да́ти! о как суров приговор, который Ты дашь согрешившим (гл 2 пн Утр К 1, 9–2); и҆ дре́внѧгѡ ѿ и҆зрѣче́нїѧ дре́вомъ па́дшаго свобо́ждшемꙋ и освободившего от древнего приговора того, кто пал из-за древа (т. е. Адама) (гл 5 Нед Утр К 2,1–1).
чс *
gr изрече́ніе: S,n,inan; sg,nom/acc
См| и҆зрече́нїе