ѡ҆мо́чившїй [омочивший]
ГлтНЗ ‹Ѡ҆мо́чь› (‹-ившїй›) (ἐμβάψας, qui intinxisset) – обмакнувший (обмакнув). Ин 13:26□ И҆ ѡ҆мо́чь хлѣ́бъ, дадѐ і҆ꙋ́дѣ.
чс *
gr ѡмочи́ти: V,pf,tran; °
См· ѡ҆мочи́вый ѡ҆мочи́ти