и҆счи́стити

и҆счи́стити [исчистити]


СЦРЯ ‹изчища́ти› ‹ща́ю›, ‹ща́еши›; ‹изчи́стити›, гл. д. Церк. ▸ Очищать. ◂ Годствуетъ бо космуждо себе самого изчищати. Прол. Март. 17.


Фл ‹Исчищати›, ‹исчистити›, ‹ищистити›. Совр. нет. ▸ Очищать. ◂ Прол. Марта, 17. Зогр., Мф. 8, 2.


чс *


gr исчи́стити: V,pf,tran; :