претека́ти
претека́ти [претекати]
Фл ‹Претекати›, ‹претещи›. Совр. нет. ▸ Опережать; миновать, проходить. ◂ Супр., 458, 13; 131, 16. Прем. Сол., 5, 9.
САР-1 ‹Претека́ю›, ешь, прете́къ, претеку̀, ка́ть, прете́чь. гл. ср. Сл. *
Прехожду, миную.
‹Преидоша вся она яко сѣнь, и яко вѣсть претекающая›. Прем. Солом. V. 10.□
‹Претечь поприще жизни›.
→САР-1 т.6, с.83
чс *
gr претека́ти: V,ipf,intr; :