ѹ҆со́пшїй
ѹ҆со́пшїй [усопший]
od умерший
Св уснувший сном смерти, умерший.
Дч* прил., тж. в знач. сущ. умерший. и҆ мнѡ́га тѣлеса̀ ѹ҆со́пшихъ ст҃ы́хъ воста́ша (Матф. 27, 52□).
Фл ‹Усопший›. Совр. устар. ▸ Умерший, покойный. ◂ Изб. 1076 г., 247, 7–8.
ГлтНЗ (κεκοιμημένος, qui dormierat) – усопший: уснувший. Мф 27:52□ и҆ гро́би ѿверзо́шасѧ: и҆ мнѡ́га тѣлеса̀ ᲂу҆со́пшихъ ст҃ы́хъ воста́ша.
чс *