жени́ма

жени́ма [женима]

od наложница

СЦРЯ ‹жени́ма› ‹ы›, с. ж. Церк. Стар. ▸ Наложница. ◂ Поя себѣ жениму ‹....› и женима его съ нимъ. Судебн. XIX. 1. 10. рукоп. Жениму имѣвъ. Прав. Апост. 17 рукоп.

Фл ‹Женима(я)›. Совр. нет. ▸ Наложница, сожительница. ◂ Изб. 1073 г., 69.

чс -