ни́цы

ни́цы [ницы]

od на лица свои

Дч* нареч. (греч. ἐπὶ πρόσωπον αὐτῶν) — ниц, на лица свои. ѹ҆чн҃цы̀ падо́ша ни́цы и҆ ѹ҆боѧ́шасѧ ѕѣлѡ̀ (Матф. 17, 6).

ГлтНЗ ‹ни́цъ, ни́цы› (ἐπὶ πρόσωπον, in faciem; πρηνής, præcipitatus) – ниц: лицом на землю: ниц, стремглав: низринувшийся. Мф 17:6 падо́ша ни́цы (пали на лица свои).

Деривни́цъ

чс 16 ЕВ=1 ЕВБ=1 МнП=2 МнК=10 Сол=2

gr ни́цы: ADV;