сꙋ́е

сꙋ́е [суе]

САР-1 ‹СУ́Е›, употребительнѣе же ‹Всу́е›. нар. Сл.
Напрасно, тщетно, вотще.
‹Да не пріимеши имени Господа Бога твоего всуе›. Второз. V. 11.
‹Вотще и всуе трудися›. Іов. XX. 18.
‹Всуе имя божіе употреблять грѣшно›.
→САР-1 т.5, с.944

чс -

См. всу́е: