поница́ти

поница́ти [поницати]


СЦРЯ ‹поница́ти› ‹ца́ю›, ‹ца́еши›. Церк. ▸ Тоже, что ‹поника́ть›. ◂


Алекс ‹поница́ти›, цаю, еши, смотрѣть въ землю. Ефр: Сир: 6.


чс *


gr поница́ти: V,ipf,intr; :