понꙋ́дити
понꙋ́дити [понудити]
Дч* ‹понꙋжда́ю› (παρορμάω) возбуждаю, поощряю.
Алекс ‹пону́дити себѐ вседу́шно›, то есть презрѣть душу свою. Филипп: 2. 30□.
САР-1 ‹Понужда́ю›, ешь, пону́дилъ, пону́жу, понужда́ть, пону́дить. гл. д.
Неволю, убѣждаю, побуждаю кого къ чему, заставляю дѣлать что.
‹Посла царь старца нѣкоего понуждати Іудеи, дабы отступили отеческихъ преданій›. 2. Макк. VI. 1.□
‹Понуждать лошадь къ бѣжанію›.
‹Понуждать, чтобы спѣшили работою›.
→САР-1 т.4, с.566
чс 6 Проч=5
gr пону́дити: V,pf,tran; inf