ѹ҆вѣнчава́тисѧ

ѹ҆вѣнчава́тисѧ [увенчаватися]

САР-1 ‹Увѣнчева́юсь›, ва́ешися, ча́лся, ча́хся, ча́тися. гл. возвр.
1) Вѣнкомъ украшаюсь.
‹Увѣнчася маслиною сама и яже съ нею›. Іудиѳ. XV. 13.
2)Въ смыслѣ *. Получаю славу, почесть.
‹Аще же кто возвѣститъ, сей пріиметъ имѣніе подпадша казни‹...›. и свободу получитъ, и увѣнчается›. 3. Макк. III. 21.
→САР-1 т.1, с.1005

чс 1 Проч=1

gr увѣнчава́тися: V,ipf,intr,med; inf