мꙋжа́таѧ
мꙋжа́таѧ [мужатая]
СЦРЯ ‹мужа́тая› ‹ой›, пр. ж. Церк. ▸ Состоящая въ замужествѣ. ◂ Мужатая жена живу мужу привязана есть. Римл. VII. 2.□
Фл ‹Мужатица›, ‹мужатая›. Совр. нет. ▸ Замужняя женщина. ◂ Изб. 1076 г., 175 об. 3. ВМЧ, Сент., 635.
чс 2 АП=1 АПБ=1
gr мужа́тый: A,f; plen,sg,f,nom